ANATOMIJA ORGANIZMA JEDNOG AFORIZMA

„Jadna, mala, izvrnuta zemljo

- dno ti na vrhu stoji.“ (D. Đorđević)

Tog proleća me zove moj venčani kum Milan, inače Marčelov bliski prijatelj, na mobilni: Marčelo sprema propratnu knjigu uz novi album, pozvao je prijatelje da svako napiše po jedan tekst uz određenu pesmu, imaš da biraš između pesama Komplikovani i Laž. Haj' razmisli, pa se čujemo. Imaš desetak dana da napišeš.“ Po završetku razgovora, krenu da mi bubnji u ušima. Shvatam da je prilika koja se ne propušta, da će zbog tog gostovanja mnogo ljudi čuti za mene, da ću izaći iz svojih okvira aforističara iz Babušnice (ta omiljena posprdna sintagma Draže Petrovića!), za čije aforizme znaju uža porodica i prijatelji sa fejsbuka. Marčelo je prethodno, preko kuma, znao za moje aforizme, čitao obe knjige, svidela mu se pojedina preklapanja i iste ideje do kojih smo došli odvojeno, te je zato tražio i moj tekst. Obe ponuđene pesme sam bio čuo nešto ranije nego su se zavrtele na youtube-u, u demo verzijama koje mi poslao kum mejlom (al' da ne širim dalje!). Bez mnogo premišljanja se opredeljujem za Laž i javljam kratkim sms-om kumu da pristajem.

 E sad, da bi za deset dana napisao nešto što će te predstaviti tako širokom auditorijumu moraš da daš sebi visoke ciljeve, e ne bi li izvukao iz sebe više od maksimuma. Moj maksimalistički cilj je bio: napisaću pesmu, po ugledu na Marčelovu, ali – bolju od Marčelove! I, to „bolje od Marčelove“ mi je visilo nad glavom kao moto, jer – ne moraš da dostigneš visoki ideal koji sebi postaviš, ali ako mu težiš, ako daš celog sebe, vrlo verovatno da će proizvod, pa makar bio i slabiji od projektovanog, biti zadovoljavajuć. Vrlo brzo sam shvatio da neću uspeti za tako kratko vreme da sklopim pretenciozno zamišljenu pesmu u isti kalup (želeo sam, naime, da napišem varijaciju na pesmu, da proširim likove i teme, al' da zadržim formu, strukturu, metriku, strofe i refrene). Osnovnu slobodu koju sebi dadoh: da pesma bude slobodnija u citatima i referencama, jer Marčelo se obraća mnogo specifičnijoj publici i ima svoj imperativ jasnoće u izrazu, a meni beše cilj da se to napisano prvenstveno Marčelu svidi, da njega prvenstveno ubodem svim literarnim i opštekulturnim aluzijama. Negde četvrtog dana, posle stranica i stranica ispisanih i nabacanih misli, shvatih da neću uspeti da sve to utegnem u sedmerce po strofama (refrene nekako sklopih i smatrah ih zadovoljavajućim). Zato odustadoh od inicijalne ideje i radnje sa novim likovima koja je trebalo da se dešava po strofama i ispisane u prozi, a tek trebalo da se pretoči u stihove. Ništa, rekoh, ostaviću ovaj uvodni deo, a radnju po strofama ću popuniti svojim ranije napisanim aforizmima. Za dan-dva odabrah aforizme i rasporedih ih u koliko-toliko logičan sled. I onda krenuh da sečem u preostalom delu. Sve vreme sam imao utisak da sam otišao predaleko u pojedinim aluzijama i da će možda biti zanimljive samo meni i Marčelu, dok čitaoce neće taknuti ni malo.

I tu dolazimo do aforizma. Drvenom olovkom sam krenuo da šmrljam aluzije za koje sam smatrao da su preslobodne. Stradala je „I Esmeralda je progledala“ (rekoh: ko se još seća transparenta iz studentskih šetnji '96!). Istu sudbinu doživi i ova sa izvrnutom tortom. Zaista, ali zaista sam bio utiska da se malo ko seća crtanog filma o snebivljivoj aždaji (motao sam film koliko je Marčelo imao godina krajem osamdesetih i da li ima šanse da je uhvatio na RTS-u (tadašnjem RTB-u) ovaj ultimativni crtani iz detinjstva nas nešto starijih). Tek pred sklapanje finalne verzije rekoh sebi: Haj', neka ide, lepo zvuči čak i ako čitalac ne zna na šta se odnosi.

Desetog dana pritisnuh enter i poslah mejl. Zove me kum posle pet minuta, čuje se vriska, razabiram Marčelov glas u pozadini i čujem onaj moto koji sebi postavih kao ideal: Jbt, pa ovo bolje od moje pesme! Bez obzira što sam smatrao da Marčelo preteruje u reakciji, makar to bila kurtoazna zahvalnica – značilo mi je da to čujem jer je time cilj i ideal pisanja postignut.

                Kasnije je aforizam krenuo da živi svoj život. Pred izlazak knjigoalbuma Napet šou bejah objavio na fejsbuku svoju najavu sa ovih aforizmom. Vrlo brzo krenu viralno da se širi u modifikovanoj i nepotpisanoj verziji (umesto „zemljo“ stajalo je „Srbijo“, što me užasno nerviralo, više nego što sam nepotpisan, jer (moja bolesna opterećenost metrikom) originalna torta je dvosložna i može biti adekvatno zamenjena samo dvosložnom zemljom, nikako trosložnom Srbijom). Fb stranica Anonimus objavi tu nepotpisanu verziju i dobi više od deset hiljada lajkova. Uzalud se ubeđivah da sam ja autor tog aforizma (beše na toj stranici čak i ostrašćenih fanova koji me ubeđivahu da je autor Marko Šelić i da se to nalazi u knjizi Napet šou – ne znam ja!). Digoh ruke od ubeđivanja i dokazivanja autorstva. Pravi aforizmi zažive, udalje se od svog autora i rašire u narodu. (Ko se, uostalom, seća ko je autor aforizma „Volim sex i rado ga se sećam“?) Svestan sam toga i ne žalim – neka ga, neka ide svojim putem. Ja sam mu samo pomogao da nastane, Marčelo – da dođe da širokog auditorijuma, Saša Janković – da u jednoj od svojih modifikacija postane nezvanični moto predsedničke kampanje 2017.

R.I.P-OVANI DANI

Da se razumemo odmah na startu: Dragan Nikolić je takva glumačka i ljudska veličina da njegov odlazak zaslužuje svaki patos, lament i panegirik. Ipak, gorak utisak ostavljaju ucveljene kukumavke tipa: Srbija je danas zavijena u crno, ili: Srbija je obavijena tugom! Kao da Srbija nije dovoljno i inače ophrvana crnilom, bolom i mračnom tugom. Dajte malo dostojanstva, aman! Dragan Nikolić treba da bude svetli grob. Dajte da se ugledamo na tog našeg Gagu, da svako od nas pokuša da, u skladu sa svojim skromnim mogućnostima, ali i više od toga, nastavi gde Gaga stade, što on ne mogaše, da neko drugi produži.

Ono što je tužno u njegovom odlasku jeste bolest. Gadna i podmukla, mučila ga je, znam. Gledao je smrti u oči i svestan umirao. To jeste tužno. Ono što nije za tugu, već za proslavu života, jeste njegova karijera. Zaokružena, svetla, blistava. Odigrao je što je odigrao, dao domaći svim glumcima da streme tim visinama. Da se ne lažemo - najviše što bismo još mogli da očekujemo u javnosti od Dragana Nikolića to je još neka kafica sa Milenom i Deda Mrazovima. Jer, tužne jesu sve smrti, ali naročito jesu one koje prekidaju karijeru u pola koraka. Onomad je pokosila Dejvid Bouvija koji se do poslednjeg daha borio da snimi još neku pesmu, nadao se da će imati još neki mesec života, pa zvao producenta i najavio mu Blackstar II. E, to je tužno! Tužna je smrt koja je odnela Umberta Eka, jer je i u dubokoj starosti bio bistra glava koja još vispreno kolumnirala, da je poživeo još neku godinu podario bi nam još neki grandiozan roman. Tužna je smrt koja odnela Borislava Pekića, koji ispisao sedam tomova Zlatnog runa, a to trebalo da bude samo prvi od tri dela gigantskog Romejskog prstena. Dakle, da je poživio još deceniju ispisao bi još deset do petnaest romana! E, to je gubitak!

Odlazak Dragana Nikolića bi, stoga, trebalo da bude nadahnuće, podsticaj svima da sa borbom nastave jer imaju svetionik. Ipak, kao da nam neko iz medija planski i smišljeno poručuje: predajte se! Gnjecavi ste, kmekavi i nikakvi. Ne vredi, nemate šanse! Plačite i tugujte, ovde nema i tek neće biti života!

Zato, baš zato, u inat i uprkos svemu i svima - glavu gore! Idemo dalje!

DECEMBAR 2015.

Naša smena godina:
jedne ulazimo u novu 1993,
a naredne u novu 1992.

Zajebali Rusi sve to:
mesto zime šalju leto.

Naši glasači uvek daju glasove
nekome ko ih već čuje u svojoj glavi.

Kojoj vlasti svaka kritika smeta,
onde nije ni vlasti ni kritike.

Ovde je izašao na pravi put
samo ko je hvatao krivine.

Nova vlast je lepa
samo dok se čeka.

Naši političari su svi ko braća.
Dalton.

Davljenik se
i za satiru hvata.

Kod nas je sirotinja
u množini.

Čim car obuče novo odelo
- znamo šta će da nam radi.

Satira je dozivanje pameti.
Većina korisnika nije trenutno dostupna.

Ko ne sluša satiru
- slušaće sataru.

Satira je pesma
vapijućeg labuda u pustinji.

Satira i ne treba da pogađa sve.
Samo treba da ne promašuje cilj.

Džaba je satira lek za otrežnjenje
kad narod stalno šljoka.

Car je go-
vno.

Ne pokušavajte da ga skinete
- car je go.

Oduvek smo, doduše,
u govnima do guše.
Kome je drago
- nek' jede vnago.

Prosto me sramota koliko nam dobro ide 
na živce.

Ovi što se uvlače vlasti
idu linijom manjeg otvora.

Učite decu da se ne smeju političarima.
Nije lepo smejati se takvim osobama.

Sve životinje su jednake,
samo su neke izglasanije od drugih.

Ako narod nije loš
- zašto trpi ološ?

Ovde je najjača erogena zona
- prorez na glasačkoj kutiji.

Ravnodušnost nikog 
ne ostavlja ravnodušnim.
Osim ravnodušnih.

OKTOBAR-NOVEMBAR 2015.

Aforizmi su kulturna molba
budalama da ne jedu govna.

Tucite svoju decu
kad počnu da liče na vlast. 

Dok mi otkopamo naše ratne sekire,
ovi veliki ima sve bombama da završe.

Ovo će biti prvi svetski rat u kom nećemo učestvovati.
Ispucali smo se devedesetih.

Zašto kažeš Putin,
a misliš na sex?

Da l' da ga kupamo
il' da glasamo novog?

Godina prođe
- kredit nikad.

Spremni smo za Noć veštica:
šuplje tikve na sve strane.

Nebeska Srbija se
digla u vazduh.

Naš političar ne radi.
Neko ga pokvario.

U očima budale
- svi su budale.

Nama: ha-ha!
Njima: iha-ha!

Volimo glasanje.
I nerado ga se sećamo.

Dok glasač ne mahne glasačkim listićem,
političar ne zaskače.

Čovek kad prestane da veruje u bajke
pređe na stranu negativaca iz bajke.

Deca su veći ljudi od ljudi,
a ljudi veća deca od dece

O knjizi Rekvijem za jedan dan Lidije Ćirić

Da, imamo roman.
Ono što fascinira u romanu Lidije Ćirić - to je nepretencioznost, tako retka u današnje vreme, bilo kod muških, bilo kod ženskih pera. Svi, naime, danas žele da šokiraju, da urlaju na sav glas, da izmišljaju neverovatne fabule, e da bi se čitaoci vukli za rukav i nos, jer, avaj, današnji čitaoci to i traže, da se ne lažemo.
Ne, naime, nemamo ovde neverovatnu fabulu, fabula je jednostavna i bez naglih skokova: porodično okupljanje - pet sestara i majka - posle očeve sahrane. Šta se dešava? Ništa posebno. Kod Rastka Petrovića - ljudi govore, ovde - žene govore. Nedovoljna karakterološka iznijansiranost likova podseća na puk iz Seoba Crnjanskog - svi likovi su deo Porodice. I to kakve porodice! Shamless, recimo, i to u britanskoj verziji, ne američkoj, naravno. Porodica je, dakle, poročna, ima greha i grehova, bluda i pokora, alkohola i droge, Dramski naboj između likova postoji, svaka svakoj nešto zamera, sve su u konfliktnom naboju, ali su i sve jako povezane kohezionom silom, bilo da je u pitanju krvna ljubav, bilo bratsvo & sestrinstvo u grehu. Sestre će se opušteno napušavati falusima, ali i brinuti jedna o drugoj ("nemoj da umreš pre mene"). Nemojte se, dakle, truditi da pohvatate ko je tu kojoj otac, sa kim je majka začela koju, čiji su seksualni partneri bili od vajde, a čiji od štete - sve je to jedan veliki koloplet iz kog nema iščivijanja. Nema, stoga, potrebe hvatati sve konce fabule, jer - postoji nešto mnogo moćnije u ovom romanu, a to je pripovedanje - sa velikim P.
Mada je u pitanju prvi roman, Lidija Ćirić je formirani pripovedač. Pretenciozno ću reći - u romanu nema slabe rečenice! Njena rečenica je razigrana, iskričava, poletna, ne zna kraj šta nosi početak. Na nivou rečenice i na nivou sintagme - očigledan je uticaj (pre bih rekao inspiracijom, nego direktnom intervencijom) Lidijinog muža - Magičnog Zorana Ćirića: "popila je više batina, nego tata vinjaka", "pivski gutljaj rakije", "trezvena uštogljenost" - oh, to tako zvuči ćirinski!
Rekosmo na početku da je roman nepretenciozan. Pretenciozni pisac ne bi odoleo da napravi reminescencije i aluzije na Nušićevu "Ožalošćenu porodicu", na Čehovljeve "Tri sestre", ali ne i Lidija Ćirić. Iako roman sadrži i rasprodaju bola iz Nušićevog komada i splin, čamotinju i pomirenost sa sudbinom iz Čehovljeve drame, Lidija je odabrala pristup da se ne obazire na slavne pretke, već priča svoju izolovanu priču, a na čitaocu je da je sam stavi u kontekst istorije književnosti.
Okolni svet izvan porodice skoro da ne postoji. Nema socio-dramoserskog patetisanja zbog stanja u zemlji, tako uobičajenog u našoj recentnoj književnoj produkciji.
U najkraćem, ovaj roman je obična porodična priča jedne sasvim neobične porodice ispričana na (opet moja pretencioznost!) posve majstorski način.
Pesnik Novica Tadić ima stihove:
"Ako je bog mrtav,
na njegovo mesto
postavimo
frizerku
koja pravi
savršene
frizure!"
Dodajmo - i koja piše savršene romane!

O "Mestu pod ponjavom" (Dragan Kremer, Vreme, br. 1290)

Dragan se Kremer u ovom članku u Vremenu navodnom demistifikacijom Milana Mladenovića i EKV pridružio skupini bezrazložnih pljuvača pod prozor svemu što u našoj posrnuloj, oronuloj, zapravo - odavno mrtvoj kulturnoj sceni, vredi. Tako se u zadnjoj deceniji namnožio broj samoniklih hejtera (valjda je u ovim ogoljenim vremenima njanjavo i aut imati ikakve emocije, nežne i ljubavne - naročito!) prema, recimo, Balaševiću (Panonski govnar i sl. etikete) ili Marčelu ("A šta i ovaj Marčelo...?")
Zašto je pogrešno i višestruko štetno nalaziti mane nečemu što vredi? Zato što detronizacijom i demistifikacijom vrednosti i vrednota ostavlja se prostor, ako ne baš i da se duva u leđa, svakoj šuši i puši koja neumitno nahrupi na upražnjeno mesto. Zoran je Đinđić bio čovek sa manama (a ko ih to nema?), ali insistiranje na njima daje za pravo šljamu što ga je smaknuo ili nasledio (ili je to isto?).
Tako je i sa pljuvanjem Milana Mladenovića i Ekatarine. Odmah se nameće: dobro, druškane, oni nisu valjali ičemu, a ko jeste? Iz članka se čita - Toni Montano! Ha, kaže Kremer, ala mu ga je zavukao time što se smejao stihovima tipa "u naručju vremena". Da, dakle, Kremer Milana pritajeno hejtuje zbog artificijalnih stihova. Dobro, reklo bi se, legitimno je ne voleti metaforičnu i hermetičnu poeziju. Ali, ako je ne voliš, ne razumeš, ne gotiviš, mrzi te da se udubljuješ i čivijaš, a ti je, bratac si moj, lepo zaobiđi. Ne pogani po njoj, nije lepo. Jer, ako kaniš da detronizuješ takvu poeziju, postavlja se pitanje - šta je to što preostaje u našem r'n'r-u, a da vredi ičemu? Ego-manijak Koja koji recentno hoće da spreči i zabrani ljudima da se sprdaju i šale na društvenim mrežama igrajući se rečima? Survani i potpuno izgubljeni Bora The Chorba? Opravdano zaboravljeni Antonio Toni Montano/a? Ili Milanov bledi kopiket Đule Van Gogh? Ili Gile-imam-melodiju-od-tri-akorda-a-dur-e-dur-d-dur-kakav-stihić-da-umetnem-tu-sada-ja-Orgazam? Možda da povampirimo Vampire?
Apsolvirali smo, dakle: to što ti se, Kremeru, ne sviđaju Milanove metafore ne daje ti za pravo da dalje zalaziš u sitna crevca i nategnuto demistifikuješ EKV (baš me zanima kako bi u ovakvom pristupu prošao princ poezije - Branko Miljković - već vidim, ulica u kojoj sam stanovao u Nišu bi, po Kremeru, imala odma' prestati biti Miljkovićeva!)
Kad je osnovna nakana za pisanje ovakvog članka pogrešna, onda je svako dalje elaboriranje neminovno pogrešno i neozbiljno. "Milanu je dugo trebalo da zaista pusti glas iz grla, da se oslobodi i peva otvoreno dišući, pa se pomagao izdiranjem." O, kako su samo, sve "otvoreno dišući" i bez pomaganja izdiranjem, milozvučno pevušili Morison Džim i Kobejn Kurt, sve se držeći podalje od droge mrske i inih opijata! Ma, jok, more, Kremerčino, narečena su se dvojica satirali od droge ljute i sve se na nastupima ponižavajuće saplitali, ali i vrištali i urlali neartikulisano i sa mnogo falša, ali im to, brajkoviću moj, ne smeta da i dan-danji uživaju kultno mesto u svetskoj kulturnoj baštini i fanovsko obožavanje, te je, druškan si moj, neozbiljno što način pevanja, a naročito drogu, spočitavaš Milanu i svim ostalim članovima EKV, onako džumle, đuture i angro, don't you think?
A kako tek treba biti zlonameran, a Kremer je takav, by himself, pa tvrditi da je, eto, projekat Rimtutituki napravljen pošto je sklopljeno primirje Srbija/Hrvatska? Šta, kao - to bila naknadna pamet? Kao, nije se ratovalo još narednih sedam/osam godinica? To umanjuje značaj ovog autentičnog mirovnjačkog vapaja u ludilu devedesetih? Na ovakvu tvoju primedbu imam samo jedno sočno - bljuc!
Posle trećeg/četvrtog iščitavanja članka, utiska sam da ne postoji rečenica koja nije sporna, problematična i klimava. "Sve više neoriginalnih ukrasa produkcijski pakuje uvozni gitarista T. Jani (Yanni)". Oh, kako je ovo diletantska tvrdnja! Ljubav i Samo par godina za nas su u produkcijskom smislu vrhunac i kruna EKV stvaralaštva, a svaka gitarska solo deonica koju je narečeni Teodor odsvirao na ova dva albuma je kasnije Milanu na koncertima bila nerešiva enigma. Dakle, Kremeru, nije tačno to što tvrdiš, ič!
Zakeranje na komercijalizaciji ugledanjem na U2, Simple Minds i The Cult - takođe ne stoji. Ne postoji ni jedan jedini dokaz (možemo ti i ja, Kremeru, pesmu po pesmu, akord po akord, uporednu analizu, ako hoćeš, u opkladu!) da su EKV plagirali pomenute bendove. Pre će biti da je EKV muzički u tom trenutku bila rame uz rame sa tim svetskim veličinama, pa bi poređenje sa njima moralo da bude kompliment, minus - nikako! Ovako, to zvuči kao Kojino maliciozno trtljanje o EKV- "To je neki deseti Simple Minds, a ja ne volim Simple Minds." Pri čemu, Koja ima potpuno pravo da ne voli ni Ekatarinu, ni Bijelo dugme, ni Simple Minds. Dok, s druge strane, rok kritičar takav luksuz sa voljenjem ili nevoljenjem sebi ne bi smeo da dozvoli. Kritičar mora da sagledava kontekst i da procenjuje šta treba afirmisati zbog scene u celini, a šta ne. (Kao naslednike Ekatarine i Milana dovoljno je pomenuti Kebru iz Obojenog programa, Nikolu Vranjkovića iz počivšeg Block out-a, te skorašnjeg Goribora - šta bi bila naša scena bez njih?) Dragan je, pak, Kremer pretežni deo svojih višedecenijskih kritika upućenih domaćoj sceni bazirao na sahranjivanju i zabijanju glogovih kolaca (nekada zasluženo, kao u slučaju Bregovića (potpuno je u pravu da je domaći r'n'r umro sa pesmom Hajdemo u planine) i sahranjujući dobar deo bosanske tra-la-la scene, te zagrebačke mutante Nikše Bratoša), i mada je uvek bilo zabavno čitati nadahnute i, uglavnom, duhovite njegove juriše sa glogovim kocem, ipak se mora ukazati i na njegove epik-fejlove, tek da se vidi da mu ovo sa EKV nije prvina: mrštio se naš Kremer D. i pokrivao ušesa svoja dok mu je Štulić Džoni puštao premijerno materijal sa albuma Kad fazani lete, jer, zaboga, Džonijeva gitara mu je bila previše hevi! Potom je Dragan K. ustvrdio da na Džonijevoj Balkanskoj rapsodiji - nema ničega. E, vidiš, kad sahraniš Fazane i Rapsodiju, kad ti to ničemu ne valja, onda dobiješ, post-mortem, Džonijev jutjub-kanal na kom se rastežu Sojčica-devojčica, Fijaker stari i Sedela sam za mašinom, šila sam! Ne zalivaš na vreme ono što valja, to uvene i ostane ovaj smrad što se širi na sve strane.
Prošlo je par godina za nas. Mrtvi smo, zajedno sa našim rokenrolom, već više od dvadeset godina. Ekatarina je bila naš poslednji trzaj, naša poslednja umetnička reakcija na približavajuću i neumitnu smrt. Ako to ne razumeš ni sad posle dvadeset godina (i album Dum-dum ti je Ekatarinino i Milanovo stopostotno kreativno dno), onda - batali, brate! Idi, idi slušaj svog omiljenog Nena Belana (hebo te on, sa sve Fiumesima!), pusti decu da otkrivaju Milanove stihove, metafore i šifre. Pusti decu da u vrtićima pevaju horski Zemlju. Pusti nas da u ovom limbu živimo u nadi da možemo opet nekad biti živi.

Leto 2015. (maj - avgust)