Da, imamo roman.
Ono što fascinira u romanu Lidije Ćirić - to je nepretencioznost, tako retka u današnje vreme, bilo kod muških, bilo kod ženskih pera. Svi, naime, danas žele da šokiraju, da urlaju na sav glas, da izmišljaju neverovatne fabule, e da bi se čitaoci vukli za rukav i nos, jer, avaj, današnji čitaoci to i traže, da se ne lažemo.
Ne, naime, nemamo ovde neverovatnu fabulu, fabula je jednostavna i bez naglih skokova: porodično okupljanje - pet sestara i majka - posle očeve sahrane. Šta se dešava? Ništa posebno. Kod Rastka Petrovića - ljudi govore, ovde - žene govore. Nedovoljna karakterološka iznijansiranost likova podseća na puk iz Seoba Crnjanskog - svi likovi su deo Porodice. I to kakve porodice! Shamless, recimo, i to u britanskoj verziji, ne američkoj, naravno. Porodica je, dakle, poročna, ima greha i grehova, bluda i pokora, alkohola i droge, Dramski naboj između likova postoji, svaka svakoj nešto zamera, sve su u konfliktnom naboju, ali su i sve jako povezane kohezionom silom, bilo da je u pitanju krvna ljubav, bilo bratsvo & sestrinstvo u grehu. Sestre će se opušteno napušavati falusima, ali i brinuti jedna o drugoj ("nemoj da umreš pre mene"). Nemojte se, dakle, truditi da pohvatate ko je tu kojoj otac, sa kim je majka začela koju, čiji su seksualni partneri bili od vajde, a čiji od štete - sve je to jedan veliki koloplet iz kog nema iščivijanja. Nema, stoga, potrebe hvatati sve konce fabule, jer - postoji nešto mnogo moćnije u ovom romanu, a to je pripovedanje - sa velikim P.
Mada je u pitanju prvi roman, Lidija Ćirić je formirani pripovedač. Pretenciozno ću reći - u romanu nema slabe rečenice! Njena rečenica je razigrana, iskričava, poletna, ne zna kraj šta nosi početak. Na nivou rečenice i na nivou sintagme - očigledan je uticaj (pre bih rekao inspiracijom, nego direktnom intervencijom) Lidijinog muža - Magičnog Zorana Ćirića: "popila je više batina, nego tata vinjaka", "pivski gutljaj rakije", "trezvena uštogljenost" - oh, to tako zvuči ćirinski!
Rekosmo na početku da je roman nepretenciozan. Pretenciozni pisac ne bi odoleo da napravi reminescencije i aluzije na Nušićevu "Ožalošćenu porodicu", na Čehovljeve "Tri sestre", ali ne i Lidija Ćirić. Iako roman sadrži i rasprodaju bola iz Nušićevog komada i splin, čamotinju i pomirenost sa sudbinom iz Čehovljeve drame, Lidija je odabrala pristup da se ne obazire na slavne pretke, već priča svoju izolovanu priču, a na čitaocu je da je sam stavi u kontekst istorije književnosti.
Okolni svet izvan porodice skoro da ne postoji. Nema socio-dramoserskog patetisanja zbog stanja u zemlji, tako uobičajenog u našoj recentnoj književnoj produkciji.
U najkraćem, ovaj roman je obična porodična priča jedne sasvim neobične porodice ispričana na (opet moja pretencioznost!) posve majstorski način.
Pesnik Novica Tadić ima stihove:
"Ako je bog mrtav,
na njegovo mesto
postavimo
frizerku
koja pravi
savršene
frizure!"
Dodajmo - i koja piše savršene romane!
Ono što fascinira u romanu Lidije Ćirić - to je nepretencioznost, tako retka u današnje vreme, bilo kod muških, bilo kod ženskih pera. Svi, naime, danas žele da šokiraju, da urlaju na sav glas, da izmišljaju neverovatne fabule, e da bi se čitaoci vukli za rukav i nos, jer, avaj, današnji čitaoci to i traže, da se ne lažemo.
Ne, naime, nemamo ovde neverovatnu fabulu, fabula je jednostavna i bez naglih skokova: porodično okupljanje - pet sestara i majka - posle očeve sahrane. Šta se dešava? Ništa posebno. Kod Rastka Petrovića - ljudi govore, ovde - žene govore. Nedovoljna karakterološka iznijansiranost likova podseća na puk iz Seoba Crnjanskog - svi likovi su deo Porodice. I to kakve porodice! Shamless, recimo, i to u britanskoj verziji, ne američkoj, naravno. Porodica je, dakle, poročna, ima greha i grehova, bluda i pokora, alkohola i droge, Dramski naboj između likova postoji, svaka svakoj nešto zamera, sve su u konfliktnom naboju, ali su i sve jako povezane kohezionom silom, bilo da je u pitanju krvna ljubav, bilo bratsvo & sestrinstvo u grehu. Sestre će se opušteno napušavati falusima, ali i brinuti jedna o drugoj ("nemoj da umreš pre mene"). Nemojte se, dakle, truditi da pohvatate ko je tu kojoj otac, sa kim je majka začela koju, čiji su seksualni partneri bili od vajde, a čiji od štete - sve je to jedan veliki koloplet iz kog nema iščivijanja. Nema, stoga, potrebe hvatati sve konce fabule, jer - postoji nešto mnogo moćnije u ovom romanu, a to je pripovedanje - sa velikim P.
Mada je u pitanju prvi roman, Lidija Ćirić je formirani pripovedač. Pretenciozno ću reći - u romanu nema slabe rečenice! Njena rečenica je razigrana, iskričava, poletna, ne zna kraj šta nosi početak. Na nivou rečenice i na nivou sintagme - očigledan je uticaj (pre bih rekao inspiracijom, nego direktnom intervencijom) Lidijinog muža - Magičnog Zorana Ćirića: "popila je više batina, nego tata vinjaka", "pivski gutljaj rakije", "trezvena uštogljenost" - oh, to tako zvuči ćirinski!
Rekosmo na početku da je roman nepretenciozan. Pretenciozni pisac ne bi odoleo da napravi reminescencije i aluzije na Nušićevu "Ožalošćenu porodicu", na Čehovljeve "Tri sestre", ali ne i Lidija Ćirić. Iako roman sadrži i rasprodaju bola iz Nušićevog komada i splin, čamotinju i pomirenost sa sudbinom iz Čehovljeve drame, Lidija je odabrala pristup da se ne obazire na slavne pretke, već priča svoju izolovanu priču, a na čitaocu je da je sam stavi u kontekst istorije književnosti.
Okolni svet izvan porodice skoro da ne postoji. Nema socio-dramoserskog patetisanja zbog stanja u zemlji, tako uobičajenog u našoj recentnoj književnoj produkciji.
U najkraćem, ovaj roman je obična porodična priča jedne sasvim neobične porodice ispričana na (opet moja pretencioznost!) posve majstorski način.
Pesnik Novica Tadić ima stihove:
"Ako je bog mrtav,
na njegovo mesto
postavimo
frizerku
koja pravi
savršene
frizure!"
Dodajmo - i koja piše savršene romane!
Нема коментара:
Постави коментар