Dragan se Kremer u ovom članku u Vremenu navodnom demistifikacijom Milana Mladenovića i EKV pridružio skupini bezrazložnih pljuvača pod prozor svemu što u našoj posrnuloj, oronuloj, zapravo - odavno mrtvoj kulturnoj sceni, vredi. Tako se u zadnjoj deceniji namnožio broj samoniklih hejtera (valjda je u ovim ogoljenim vremenima njanjavo i aut imati ikakve emocije, nežne i ljubavne - naročito!) prema, recimo, Balaševiću (Panonski govnar i sl. etikete) ili Marčelu ("A šta i ovaj Marčelo...?")
Zašto je pogrešno i višestruko štetno nalaziti mane nečemu što vredi? Zato što detronizacijom i demistifikacijom vrednosti i vrednota ostavlja se prostor, ako ne baš i da se duva u leđa, svakoj šuši i puši koja neumitno nahrupi na upražnjeno mesto. Zoran je Đinđić bio čovek sa manama (a ko ih to nema?), ali insistiranje na njima daje za pravo šljamu što ga je smaknuo ili nasledio (ili je to isto?).
Tako je i sa pljuvanjem Milana Mladenovića i Ekatarine. Odmah se nameće: dobro, druškane, oni nisu valjali ičemu, a ko jeste? Iz članka se čita - Toni Montano! Ha, kaže Kremer, ala mu ga je zavukao time što se smejao stihovima tipa "u naručju vremena". Da, dakle, Kremer Milana pritajeno hejtuje zbog artificijalnih stihova. Dobro, reklo bi se, legitimno je ne voleti metaforičnu i hermetičnu poeziju. Ali, ako je ne voliš, ne razumeš, ne gotiviš, mrzi te da se udubljuješ i čivijaš, a ti je, bratac si moj, lepo zaobiđi. Ne pogani po njoj, nije lepo. Jer, ako kaniš da detronizuješ takvu poeziju, postavlja se pitanje - šta je to što preostaje u našem r'n'r-u, a da vredi ičemu? Ego-manijak Koja koji recentno hoće da spreči i zabrani ljudima da se sprdaju i šale na društvenim mrežama igrajući se rečima? Survani i potpuno izgubljeni Bora The Chorba? Opravdano zaboravljeni Antonio Toni Montano/a? Ili Milanov bledi kopiket Đule Van Gogh? Ili Gile-imam-melodiju-od-tri-akorda-a-dur-e-dur-d-dur-kakav-stihić-da-umetnem-tu-sada-ja-Orgazam? Možda da povampirimo Vampire?
Apsolvirali smo, dakle: to što ti se, Kremeru, ne sviđaju Milanove metafore ne daje ti za pravo da dalje zalaziš u sitna crevca i nategnuto demistifikuješ EKV (baš me zanima kako bi u ovakvom pristupu prošao princ poezije - Branko Miljković - već vidim, ulica u kojoj sam stanovao u Nišu bi, po Kremeru, imala odma' prestati biti Miljkovićeva!)
Kad je osnovna nakana za pisanje ovakvog članka pogrešna, onda je svako dalje elaboriranje neminovno pogrešno i neozbiljno. "Milanu je dugo trebalo da zaista pusti glas iz grla, da se oslobodi i peva otvoreno dišući, pa se pomagao izdiranjem." O, kako su samo, sve "otvoreno dišući" i bez pomaganja izdiranjem, milozvučno pevušili Morison Džim i Kobejn Kurt, sve se držeći podalje od droge mrske i inih opijata! Ma, jok, more, Kremerčino, narečena su se dvojica satirali od droge ljute i sve se na nastupima ponižavajuće saplitali, ali i vrištali i urlali neartikulisano i sa mnogo falša, ali im to, brajkoviću moj, ne smeta da i dan-danji uživaju kultno mesto u svetskoj kulturnoj baštini i fanovsko obožavanje, te je, druškan si moj, neozbiljno što način pevanja, a naročito drogu, spočitavaš Milanu i svim ostalim članovima EKV, onako džumle, đuture i angro, don't you think?
A kako tek treba biti zlonameran, a Kremer je takav, by himself, pa tvrditi da je, eto, projekat Rimtutituki napravljen pošto je sklopljeno primirje Srbija/Hrvatska? Šta, kao - to bila naknadna pamet? Kao, nije se ratovalo još narednih sedam/osam godinica? To umanjuje značaj ovog autentičnog mirovnjačkog vapaja u ludilu devedesetih? Na ovakvu tvoju primedbu imam samo jedno sočno - bljuc!
Posle trećeg/četvrtog iščitavanja članka, utiska sam da ne postoji rečenica koja nije sporna, problematična i klimava. "Sve više neoriginalnih ukrasa produkcijski pakuje uvozni gitarista T. Jani (Yanni)". Oh, kako je ovo diletantska tvrdnja! Ljubav i Samo par godina za nas su u produkcijskom smislu vrhunac i kruna EKV stvaralaštva, a svaka gitarska solo deonica koju je narečeni Teodor odsvirao na ova dva albuma je kasnije Milanu na koncertima bila nerešiva enigma. Dakle, Kremeru, nije tačno to što tvrdiš, ič!
Zakeranje na komercijalizaciji ugledanjem na U2, Simple Minds i The Cult - takođe ne stoji. Ne postoji ni jedan jedini dokaz (možemo ti i ja, Kremeru, pesmu po pesmu, akord po akord, uporednu analizu, ako hoćeš, u opkladu!) da su EKV plagirali pomenute bendove. Pre će biti da je EKV muzički u tom trenutku bila rame uz rame sa tim svetskim veličinama, pa bi poređenje sa njima moralo da bude kompliment, minus - nikako! Ovako, to zvuči kao Kojino maliciozno trtljanje o EKV- "To je neki deseti Simple Minds, a ja ne volim Simple Minds." Pri čemu, Koja ima potpuno pravo da ne voli ni Ekatarinu, ni Bijelo dugme, ni Simple Minds. Dok, s druge strane, rok kritičar takav luksuz sa voljenjem ili nevoljenjem sebi ne bi smeo da dozvoli. Kritičar mora da sagledava kontekst i da procenjuje šta treba afirmisati zbog scene u celini, a šta ne. (Kao naslednike Ekatarine i Milana dovoljno je pomenuti Kebru iz Obojenog programa, Nikolu Vranjkovića iz počivšeg Block out-a, te skorašnjeg Goribora - šta bi bila naša scena bez njih?) Dragan je, pak, Kremer pretežni deo svojih višedecenijskih kritika upućenih domaćoj sceni bazirao na sahranjivanju i zabijanju glogovih kolaca (nekada zasluženo, kao u slučaju Bregovića (potpuno je u pravu da je domaći r'n'r umro sa pesmom Hajdemo u planine) i sahranjujući dobar deo bosanske tra-la-la scene, te zagrebačke mutante Nikše Bratoša), i mada je uvek bilo zabavno čitati nadahnute i, uglavnom, duhovite njegove juriše sa glogovim kocem, ipak se mora ukazati i na njegove epik-fejlove, tek da se vidi da mu ovo sa EKV nije prvina: mrštio se naš Kremer D. i pokrivao ušesa svoja dok mu je Štulić Džoni puštao premijerno materijal sa albuma Kad fazani lete, jer, zaboga, Džonijeva gitara mu je bila previše hevi! Potom je Dragan K. ustvrdio da na Džonijevoj Balkanskoj rapsodiji - nema ničega. E, vidiš, kad sahraniš Fazane i Rapsodiju, kad ti to ničemu ne valja, onda dobiješ, post-mortem, Džonijev jutjub-kanal na kom se rastežu Sojčica-devojčica, Fijaker stari i Sedela sam za mašinom, šila sam! Ne zalivaš na vreme ono što valja, to uvene i ostane ovaj smrad što se širi na sve strane.
Prošlo je par godina za nas. Mrtvi smo, zajedno sa našim rokenrolom, već više od dvadeset godina. Ekatarina je bila naš poslednji trzaj, naša poslednja umetnička reakcija na približavajuću i neumitnu smrt. Ako to ne razumeš ni sad posle dvadeset godina (i album Dum-dum ti je Ekatarinino i Milanovo stopostotno kreativno dno), onda - batali, brate! Idi, idi slušaj svog omiljenog Nena Belana (hebo te on, sa sve Fiumesima!), pusti decu da otkrivaju Milanove stihove, metafore i šifre. Pusti decu da u vrtićima pevaju horski Zemlju. Pusti nas da u ovom limbu živimo u nadi da možemo opet nekad biti živi.
