SARTROVA VIZIJA PAKLA
(pred večerašnju reprizu predstave "Iza zatvorenih vrata" u Babušnici)
Pre Sartra, slika Pakla se zasnivala na Danteovoj Komediji, a ova na grčkim predstavama zagrobnog života kao mučilištva za zlice, sa pripadajućim kotlovima, sumporom, lancima i katancima. Sartr je u ovoj svojoj znamenitoj drami uveo Pakao kao mesto gde nepodobni provode večnost u normalnom ambijentu, ali okruženi - ljudima! Podrazumeva se - zlim ljudima! Ubicama, prevarantima, grešnicima... Ova ideja je kasnije, možda ponajbolje razvijena kod Ticijana Sklavija, tvorca čuvenog italijanskog stripa Dilan Dog. Sklavi je uveo pojam - Paklovi. Dakle, ne jedan Pakao, već plural - Paklovi! Za svakog poseban, svakome po meri i zasluzi. Đavo i Demoni (poput Sartrovog Momka iz komada) imaju samo ulogu administratora, da vode evidenciju i svakome odrede prostor gde će ispaštati grehe.
Po Sartru je, dakle, najteži pakao provoditi monotonu i dosadnu večnost, okružen poročnim i zlim ljudima.
Izbegnite, zato, zle ljude, ne dozvolite sebi da provedete dosadno i monotono veče - odite na večerašnju predstavu - vlastiti Pakao će vam lakše pasti!
POSLE PREDSTAVE
Pakao, to smo mi!
Da, jedino parafrazom čuvene Sartrove sentence može da se opiše ovaj limb u kom živimo.
A, kako drugačije opisati tu nevoljnost, letargiju, učmalost, (negativnosti bi mogle da se ređaju do paklene beskonačnosti!) - zbog koje večeras sala babušničkog Doma kulture nije bila puna, iako je repriza Sartrovog komada "Iza zatvorenih vrata" bila humanitarnog karaktera - u pomoć bebi od nepune dve godine, oboleloj od raka?!? Utisak je da bi ljudi dali sto dinara, samo da ne idu na predstavu!
A, nije tome za čuditi se: reditelj Milan Nakov je svesno išao u provokaciju, svesno postavio komad u kojem su aluzije na našu stvarnost više nego očigledne, sa svešću da komad ne može da prija, publici godinama navikavanoj na Kursadžije, Farmu i Grand u svim perverznim izdanjima - ovakvo dramsko delo ne može da godi. Naprotiv, može samo da izazove mučninu. Da, sartrovsku mučninu, ali i onu kafansku - kad nekom našljokanom alkosu dadneš voćni sok! Pod uslovom, naravno, da neko nekim čudom natera pučanstvo na gledanje neke ovako ozbiljne predstave.
Već smo konstatovali: ova Sartrova drama je beketovski revolucionarna. Nedeševanje, razgovor u Paklu (ne, doduše Makijavelija i Monteskijea, ne, dakle - nekih velikih mislilaca i individua) tri prosečna i osrednja karaktera, ni po čemu herojska i velika, dakle - troje jednih od nas, njihovo svođenje računa po odlasku sa ovog u neki drugi svet - u samoj svojoj postavci je avangardno.
Ono čime apsolutno pleni postavka ovog komada - nema amaterizma ni u naznakama, iako su glavni glumci - srednjoškolci! Sva zasluga tome ide prvenstveno reditelju predstave - Milanu Nakovu. Od osrednjeg teksta i od nenaigrane omladine - on je izvukao maksimum! Majstorski je postavljeno sve - od scene, kostima, kretanja glumaca, muzike - sve je vođeno rukom čoveka od zanata. Nikola Miladinović - u ulozi Garsena - još je bio sugestivniji nego na premijeri (veća vrućina u sali doprinela je atmosferi pakla - graške znoja su mu dramatično izbijale!). Nikola je ubedljiv, samouveren i liričan. Maja Mladenović - u ulozi Ines - ponovila je blistavu igru - senzualna u lezbo-igrarijama (scena ogledala prilikom šminkanja Estele - svaki sekund i pokret - za pamćenje!),
odlučna, otresita, oseća scenu i suvereno se kreće po njoj! Anđela Bošković - u ulozi Estele - jeziva i kad se smeje i kad nervozno namešta kosu; u dugačkoj beloj haljini - zaista deluje sablasno, pravo mrtvački! Momak je (glumi ga Miloš Zlatanović), po rediteljevoj odluci, možda malo teatralnije postavljen (u Sartrovom rukopisu on je nezainteresovani činovnik koji raspoređuje novopridošle i - ništa ga ne zanima i ne dotiče, ali - kažem: to je rediteljsko rešenje i - uklapa se u ceo fašistički ambijent). Još jednom pohvala kostimima: Estela u dugoj beloj haljina - prava nesrećnica, u ljubavi i smrti; Garsen u belom odelu i crvenoj kravati - novinar, još na prvi pogled; Ines u crvenom kompletu i štiklama - raspusna grešnica, sumnjive seksualnosti; Momak u crnoj odori, sa kukastim krstom oko ruke - pravi agent smrti i pakla.
Ovo je bilo gostovanje umetnosti u Babušnici. Umetnosti, sa velikim U. Koliko je Babušnica spremna i orna da primi i isprati umetnost? Tja, toga je i reditelj bio svestan, al' - bez razbijanja predrasuda, guranja prsta u oko mediokritetima i malograđanštini i nema prave provokacije, nema - tvrd vam stojim - ni prave umetnosti. Treba urlikati, jer pleme naše snom mrtvijem spava!
Ne odustajte, dobra ste ekipa!
Da, jedino parafrazom čuvene Sartrove sentence može da se opiše ovaj limb u kom živimo.
A, kako drugačije opisati tu nevoljnost, letargiju, učmalost, (negativnosti bi mogle da se ređaju do paklene beskonačnosti!) - zbog koje večeras sala babušničkog Doma kulture nije bila puna, iako je repriza Sartrovog komada "Iza zatvorenih vrata" bila humanitarnog karaktera - u pomoć bebi od nepune dve godine, oboleloj od raka?!? Utisak je da bi ljudi dali sto dinara, samo da ne idu na predstavu!
A, nije tome za čuditi se: reditelj Milan Nakov je svesno išao u provokaciju, svesno postavio komad u kojem su aluzije na našu stvarnost više nego očigledne, sa svešću da komad ne može da prija, publici godinama navikavanoj na Kursadžije, Farmu i Grand u svim perverznim izdanjima - ovakvo dramsko delo ne može da godi. Naprotiv, može samo da izazove mučninu. Da, sartrovsku mučninu, ali i onu kafansku - kad nekom našljokanom alkosu dadneš voćni sok! Pod uslovom, naravno, da neko nekim čudom natera pučanstvo na gledanje neke ovako ozbiljne predstave.
Već smo konstatovali: ova Sartrova drama je beketovski revolucionarna. Nedeševanje, razgovor u Paklu (ne, doduše Makijavelija i Monteskijea, ne, dakle - nekih velikih mislilaca i individua) tri prosečna i osrednja karaktera, ni po čemu herojska i velika, dakle - troje jednih od nas, njihovo svođenje računa po odlasku sa ovog u neki drugi svet - u samoj svojoj postavci je avangardno.
Ono čime apsolutno pleni postavka ovog komada - nema amaterizma ni u naznakama, iako su glavni glumci - srednjoškolci! Sva zasluga tome ide prvenstveno reditelju predstave - Milanu Nakovu. Od osrednjeg teksta i od nenaigrane omladine - on je izvukao maksimum! Majstorski je postavljeno sve - od scene, kostima, kretanja glumaca, muzike - sve je vođeno rukom čoveka od zanata. Nikola Miladinović - u ulozi Garsena - još je bio sugestivniji nego na premijeri (veća vrućina u sali doprinela je atmosferi pakla - graške znoja su mu dramatično izbijale!). Nikola je ubedljiv, samouveren i liričan. Maja Mladenović - u ulozi Ines - ponovila je blistavu igru - senzualna u lezbo-igrarijama (scena ogledala prilikom šminkanja Estele - svaki sekund i pokret - za pamćenje!),
Ovo je bilo gostovanje umetnosti u Babušnici. Umetnosti, sa velikim U. Koliko je Babušnica spremna i orna da primi i isprati umetnost? Tja, toga je i reditelj bio svestan, al' - bez razbijanja predrasuda, guranja prsta u oko mediokritetima i malograđanštini i nema prave provokacije, nema - tvrd vam stojim - ni prave umetnosti. Treba urlikati, jer pleme naše snom mrtvijem spava!
Ne odustajte, dobra ste ekipa!
Svaka čast delu Babušnice koji je smeo i hteo da zakorači te večeri u teatar i suoči se lice u lice sa paklom današnjice! Odličan tekst, btw, a verujem da je i predstava takva!
ОдговориИзбриши